Моји најмилији, једини прави!!!

Знате ону враголанку из седмога?

Да баш њу и њеног брата звекана из V/1 овогодишњег шармера и неодољивог лика што отима дах девојчицама из млађих разреда?

Е, да баш њега, али не знам да ли сте упознати са још једним чланом ове приче са Кристином која гази све пред носом и носи утоку од чоколаде са собом!

Е, та је посебна али нећу о њој ни њему него о прелепој девојчици која их пара и слама својим уметничким надахнућем што живот ствара.

Звано или незвано име лику треба да кажем ове приче коју желим свима да испричам.

А рећи ћу Вам само једном Наталија то је име њено!

Име које су носиле краљице са поносом,  она се дичи,  на свеску  се уписује са различитим кукицама и врцкама,

Ствара га ко уметничко јаје али не без шале.

А братац, шта рећи о њему, шармер по сваку цену!

Плачу за њим саксије и мушкатле а лепи Jова одавно је не заливен

Окицама варка и сваку премери, то му је у хороскопској шеми.

Вади се на леви капак, криви капу на десно око, зато је лево отворио широко!

Ајд, сад о њему измери му цену!

Зову га Мио, а можда је и Драг, па који би га знао враг?

Лепотан прави, мамина маза, због њега је често пуцала глава.

Воли да звирка, женском је срцу он права брига!

Но њега не дотичу уздаси гласни! Њему је само трактор бруји у глави!

Ал` зато је прави метеж у кући кад се са спрата појави изјутра неочешљана глава најмлађег детета!

Зна се да је спремила од раног јутра неки лом,

зато је нана не зове у помоћ.

Лепо се слажу не могу да грешим душу, воде рат ћутања у сопственој режији.

Мучи по кући све око себе, зато је радо зову дете!

Мало, округло, шпицасто, брзо, једнако вредно, окретно, жустро!

Име јој драго као у свакој доброј песми Кристина

о њој певаше у шансоњести!

Прилагођавање

Када те живот баца на разне путеве, треба остати миран, и пронаћи онај прави, који ће те одвести до жељеног циља.

Пошто је тако как,о је у нашој дивној земљи, чари за преживљвавањем се виде свуда. Горак укус сам осетила да и поред дипломе и свег знања мораш да се мучиш и мучиш и ``гимнастичиш``на све могуће и немогуће да би на крају од све муке могао бар да заспиш и ујутру се пробудиш нормалан.

И даље размишљам чему све то!

Једина нада која у мени и даље тиња а то је жеља да још неко дете научим да вежба, да воли спорт и спортом се бави!

Пролази

Дан за даном, шта ту можеш променити?

А живот какав такав лагано пролази,

И ти гледаш док он одлази, испијаш задње из њега док лагано

И задња кап не испари

Живот поред тебе пролази, гледаш како се мења у невиђено у нешто што не желиш

Да ли се запиташ куда иде, коме у руке хита!

Одломило се, а ти се не питаш: Да ли је твоја грана после јаког ветра одпала?

Искрзаше се младице после пролећне кише, док ветар старе гране њише

Мењаш ли или пропадаш, виноград саде људи из очаја

Вино пију усне нељубљене а ти и даље пропадаш

Где нестадоше очи које си гледала ……………….

Жеље

Желела бих некад са могу да полетим
и обиђем људе драге,
да их крилима својим понесем у висине,
где се љубав и доброта спајају,
где се нова пријтељства граде.

Желела бих да могу
све оне што волим да прислоним на срце своје
да куцамо у једној рими слободе.

Желела бих бити голуб овог неба,
па и кад ме с њима нема,
да им срећом ја долетим.

"Пази логика страха"

"Бојаћу се свега,

док не видим

да неко стварно зна да плови

водама којим се бојим"

Да се човек дебело запита каквим се то страховима препушта!

Да ли су ти страхови дело душе или дело ума?

Да ли су вредни да би их слушао и осећао или је само степеница више на коју не смемо да закорачимо?

Гласно размишљање или шта.........

Понекад помислим да ћу успети и опет изронити из дубине ове таме, али опет ме нека сила повуче и затвори. Некад не разумем себе, не разумем друге и окрећем се у истом кругу. Куда? Заправо све се питам ал одговори нису око мене.

Далеко су они дани, далеко су оне безбрижне ноћи. Ходала сам некад смело, a данас идем погнуте главе покушавајући подићи поглед кад- кад да видим небо које је боје. Тужни су ови задњи откуцаји моји у овоме шаренилу виртуелних живота. Размишљам како је све изгубило вредност, како нема ни грама онога старога, онога чему су ме учили, чему сам се некад радовала.

Треба и ово неко да чује неко да зна. Али чему али због кога?

Ех да није оног старог не би било овог новог, мислим да сам ја у погршном времену рођена.

Размишљам и трзам се на ове крике који се чују из душа наших људи. Све их је нешто стисло, нешто их је притегло. Велико је бреме које наша деца носе а родитељи ни сами не знају коју муку муче. Сад је дошло то и код мене.

Изгубила сам мисао чекајући нову да дође.

Ето толико о скрханости и немиру моје душе.

Домовина

Напуни те чаше вином

нек потече црвена боја,

Нека душом завиори

српска застава моја.

Подигните чело ведро

у висине до планина,

Погледајте небо бело

то је моја домовина.

Нека бије у срцима нашим

крв јуначке Обилића,

Нек нам образ чисто сија

Као лице Косанчића.

Копаоник 3.07.2009. EYOC