Понекад помислим да ћу успети и опет изронити из дубине ове таме, али опет ме нека сила повуче и затвори. Некад не разумем себе, не разумем друге и окрећем се у истом кругу. Куда? Заправо све се питам ал одговори нису око мене.
Далеко су они дани, далеко су оне безбрижне ноћи. Ходала сам некад смело, a данас идем погнуте главе покушавајући подићи поглед кад- кад да видим небо које је боје. Тужни су ови задњи откуцаји моји у овоме шаренилу виртуелних живота. Размишљам како је све изгубило вредност, како нема ни грама онога старога, онога чему су ме учили, чему сам се некад радовала.
Треба и ово неко да чује неко да зна. Али чему али због кога?
Ех да није оног старог не би било овог новог, мислим да сам ја у погршном времену рођена.
Размишљам и трзам се на ове крике који се чују из душа наших људи. Све их је нешто стисло, нешто их је притегло. Велико је бреме које наша деца носе а родитељи ни сами не знају коју муку муче. Сад је дошло то и код мене.
Изгубила сам мисао чекајући нову да дође.
Ето толико о скрханости и немиру моје душе.
КАДА МЛАДОСТ ПОКАЖЕ ЗУБЕ
Када млади преузму на своја плећа велику одговорност, а старији чекају сваки њихов погрешан корак, ту већ велика одговорност постаје права и у себи носи стари српски инат другима.
Тако је то и ове недеље било, од свих по мало да скрпиш и истегнеш по крајевима и опет урадиш онако како ниси ни очекивао и на крају „Све ће то народ позлатити“. Лагано са поносом вратиш се кући сав сломљен али пун неке фине топлине као да усред Маја пада снег, а ти покрај вартице па пуцкета, видиш гори, фино ти. Али тек на крају кад почнеш да се хладиш схватиш да то што пуцка, крцка и ломи то је твоје тело мало одмора хтело. Све је то ништа према оном што нас чека, ал` се не смемо уплашити од почетка.
Сада да пређем на оно што сам хтела рећи јер лагано морам лећи.
Драги наши оријентирци желимо пре свега да се захвалимо пуно онима који су дошли, неки и без позива, и помогли у реализовању такмичења првог кола школске лиге. Тачно је што наш народ каже „Да од хвале нема ништа“ али „Све се памти све се врати“ па има и тога.
Имали смо велику помоћ и на томе једно велико ХВАЛА . Свим снагама успели смо да такмичење „изгурамо“ до краја.
Било је малих пропуста, али у почетку увек тако бива, јер да је увек ишло тако глатко онда ни живот не би имао смисла.
Али будимо људи и реални ово је наш спорт који волимо па с`тиме треба и да помогнемо његов развој.
С`тога још једном хвала на несебичној помоћи уз наду да ћете нам, пошто нас чекају још два такмичења, поново изаћи у сусрет и помоћи.
испред Комисије за рад са школском омладином
Јелена Козодеровић
