Понекад помислим да ћу успети и опет изронити из дубине ове таме, али опет ме нека сила повуче и затвори. Некад не разумем себе, не разумем друге и окрећем се у истом кругу. Куда? Заправо све се питам ал одговори нису око мене.
Далеко су они дани, далеко су оне безбрижне ноћи. Ходала сам некад смело, a данас идем погнуте главе покушавајући подићи поглед кад- кад да видим небо које је боје. Тужни су ови задњи откуцаји моји у овоме шаренилу виртуелних живота. Размишљам како је све изгубило вредност, како нема ни грама онога старога, онога чему су ме учили, чему сам се некад радовала.
Треба и ово неко да чује неко да зна. Али чему али због кога?
Ех да није оног старог не би било овог новог, мислим да сам ја у погршном времену рођена.
Размишљам и трзам се на ове крике који се чују из душа наших људи. Све их је нешто стисло, нешто их је притегло. Велико је бреме које наша деца носе а родитељи ни сами не знају коју муку муче. Сад је дошло то и код мене.
Изгубила сам мисао чекајући нову да дође.
Ето толико о скрханости и немиру моје душе.
